У кафићу су се ускомешали, зачула се тиха музика, два момка су им
примакла столице да безбрижно седну – није шала, опет је дошао ранији најбољи
гост!
- Трофазни шатл? –
сугестивно је предложио Амик.
Раде га зачуђено погледа
и одмахну главом.
- Вотку са лимуном, без леда –
наручио је.
- И мени, исто – невољно је пристао
Амик и помислио: ово не изгледа добро.
- И појачајте музику! –
затражио је. Можда ће то да промени ову суморну, радну атмосферу агенције коју
је Раде пренео и овде.
Са разгласа се разигра гитара
и једна од Радетових омиљених песама:
Натанковао
сам Пунта
у бисаге насуо еуро-блага
и кренуо на пут дугачак,
све до чувеног Хага...
Али,
Раде се ни не помери.
- И велиш – агенција? –
упита Амик.
- Агенција! – потврди
Раде.
- „Бригоносац“?
- „Бригоносац“!
- Е, баш си разговорљив! –
пребацио му је Амик. – И како их носите, те... бриге?
- Лако. И тешко. Како
коју.
- Ама, какве бриге, чије
бриге, шта ће ти то?
- За то си ти крив! –
изјави Раде и полако испи вотку.
- Ја!?!? – зграну се
Амик. – Још две вотке, исте – наручи збуњено. - Како ја?
- Књига у чијем писању
можеш да учествујеш...
- Е, ја нисам учествовао.
Ја сам је користио. Ово сам преписао из ње.
И он из досијеа извуче
рекламни летак.
- Само сам назив фирме
променио, ово на крају.
Амик прелете очима преко
текста, испи вотку, махну за још један круг и припали цигарету да добије у времену.
Ко би рекао да ће тај
роман – мислио је – ово чудо да направи! И где баш то, од толиког материјала у
роману?
- А зашто баш –
агенција? Могао си да тражиш благо Ел Дорада, преко Гугла, мапа, путописа? Или
да откријеш како је стварно изгледала она фамозна византијско-плава!
Који је састав њене
формуле и односи боја у њој, да се поново добије? Или да откријеш тајну Плавог
стуба и сила у њему? А ти узео да бринеш... Шта?
И Амик привуче досије к`
себи.
- Могу да погледам, надам
се...
И отвори га
Читао је на прескок и
дијагонално:
„БРАЋА И СЕСТРЕ
Велика, богата, цењена породица.
Три брата и две сестре...
.....
.....
.....
- Не. Ја сам друга кћи. Она која је умрла.
ДРУГАЧИЈИ ЖИВОТ
Испод самог врха планине Пљачковице живела је...
......
......
.....
.....
Где су, како су, шта је било и шта је сада са њима?
Да ли је другачији живот могућ?
БУБЊЕВИ У НОЋИ
Бубњеви – чули су се свуда: у градићу, изван града
......
......
......
.....
.....
да ли је она било шта померила у вечитости пејзажа и
равнодушности судбине...
Да ли је? Шта смо то славили или тужили?
Затим се вратио на
почетак и прочитао сва три текста.
- И шта ћеш са овим
породичним историјама, животним судбинама? То ни баба Ванга не би могла да
реши?
- Радим по систему моје
бабе Смиљане.
- Твоје бабе? А како то?
Ако није тајна.
- Видиш, моја баба
Смиљана је била чувена у селу и околини. Људи су долазили да јој испричају
своје невоље и бриге, а она је сваку записивала са неколико квржица на посебну
цедуљу, одлагала је у металну кутију са излизаном сликом анђелчића
и стављала руку муштерије преко ње, уз бајалицу.
- Коју ти ниси
запамтио...
- Јесам. Иде овако;
„Брига бригу забригала, једна другу закопала, ој!“
- И?
- И ништа. Муштерије
оду, а баба Смиљана нешто плете и мрмља у плетиво.
- И како решава?
- У томе и јесте вештина
– ништа не решава. Већи део сам живот реши. Тек, повремено дође нека од
муштерија и донесе уздарје: новац, поклоне, печено прасе, колаче.... Мука је
решена и она се тако одужује.
- И ти мислиш, тако...
Да мрмљаш... Јеси ли почео да плетеш?
- Не зезај. Какво
плетење! Доста је што муку и бригу запишем. Тако је предам судбини, свемиру,
вишим силама... Једино их повремено призовем, за сваки случај: „Брига бригу
забригала, једна другу закопала, ој!“
- Ооооој! – одазва се
Амик.
- Ето видиш, та бајалица
има неку моћ. И ти си је прихватио. А онај, чија је то брига и мука, осети се
ослобођен притиска и негативне енергије и сам почне да је решава...
- Па да ти истоварим
моје муке и бриге...
- Бриге? Ти тога немаш.
Ти си оперисан од свих брига и дугорочних мука.
- Мислиш? Ево једне,
заједничке...
И Амик показа на сто у
углу кафића.
- Ко су они? Одакле су?
Шта ће овде?
- Сазнаћемо – мирно
одговори Раде. – Кад се врате ка5ан и Златана.
- Можда си у праву. Ка5ан
и Златана су отпловили у обилазак околине. Баш ме занима шта ће да открију.
Јер...
И он заћута.
- Јер? – подстаче га
Раде.
- Ми, Амика.рс, нисмо
више тамо где смо били када смо кренули на путовање. Сећаш се карте Дунава низ
који смо кренули.... Негде смо променили правац, и то много пута а Амика.рс је
сада у некој делти, на језеру или слатководном мору.
- Је ли? – зачуди се
Раде. – Записаћу то у „Бригоносац“ па
ће се већ решити...
Из звучника се изви сетан
глас:
Док се Балкан још мешкољи
и док светлости још има
Господе подари сваком по
жељи
И не заборави, молим те,
не заборави
На мене!
- Па, сазнаћемо све то за
који дан, кад се наши врате са меденог путовања – одговори Раде и окрете се ка
шанку.
- Момци, деде, два
трофазна шатла!
- Али са новим
амрелчићима, нећу да видим оне старе!
Пића стигоше, и обојица
отпише по ритму песме:
Мудроме дај главу
плашљивцу коња
бржег од сене,
срећнику пара дај
срећнику пара дај
и не заборави,
молим те не заборави
молим те не заборави
на мене!...
- И да брига бригу забрига – додаде.
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар