субота, 31. март 2018.

АКО ХОЋЕШ ДА ПОСТОЈИ... – 108. наставак романа


Када се „Арго“ приближио острву сунце је било још високо на небу али сенке су се истезале преко целог залива шарајући палубу. Град пред њима је треперио, истезао се и скупљао као да се двоуми да ли да постоји или не.
        


          - Хајде, сад! – подвикну ка5ан нервозно. – Устали се, или да се враћамо кући!
          Расута слика се скупи и град се појави, симетричан и магловит, уздижући куле и велике зграде на крајевима.



          Опрезно су се искрцали пред велико степениште које се као сиви, почасни тепих истезало пред њима.


         
          Магла се убрзано повлачила, чула се весела музика и граја а из сенке се појавише незаинтересовани лисац и подругљиви сатир...


          - Овакав је био – исправи аутора Златана и показа свој цртеж.


          - То је Минотаур – нећкао се аутор. Али може и такав - и настави:
          Сатир тресну повећу батину њима пред ноге.
          - Стани! Посао или задовољство? – упита он мрачно.
          - Нудите или тражите? – одговори Раде заинтересовано га загледајући.
          - Питам! – одсече сатир.
          - Имате журку на тргу? – обрадовао се Mister New Wave окрећући се ка музици. – То је за нас!
          - Туристи! – разочарано сатир добаци лисцу. – А ја се понадао...
          И он повуче батину а цела слика се промени.
          Степениште се изравна и нестаде, а на крају улице се појави весела карневалска поворка.
        


          Негде са стране чули су се разговетни гласови нечијег разговора.
          - Није оригинал.
          - Како није?
          - Оригинал је у Народном музеју.
          - Можда. Или је тамо добра копија!
         
          Један осмехнути новинар се залете ка њима шкљоцајући фотоапаратом.


          За њим дође цела ТВ екипа: камера, огледало за светлост, сталак за микрофон.
          - Јесте ли били синоћ у „Дионису“? – упита новинар узбуђено.
          - О, да! – одговори Mister New Wave лежерно, намештајући се пред камеру. – Ја сам тамо сваке вечери...
          - Сада ћемо, драги гледаоци, чути какви су утисци са синоћног спектакла „Уметност и мода!“ у „Дионису“! – збрза новинар и подметну му микрофон под нос


          - Ах, да! – настави Mister New Wave. - „Уметност и мода!“ Видите, мода је била права уметност... А уметност, но... знате већ - помодна!
          - Занимљиво запажање! – похвали га новинар.
          Са стране се настављао разговор невидљивих саговорника.
          - Осим тога, слика није завшена.
          - Како није? Па све је покривено бојом!
          - Да, али видите врата...
          Новинар се мало удаљи са камером.
          - Сликаћемо наше саговорнике... Молим? Али они то не желе... Уместо слике ево цртежа наше гошће...  
          - Златана Златана, crew of Argo“ – чуо се Златанин умиљати глас.
       


          - Дивотно – одушеви се новинар. – Достојно „Диониса“. Кога сте запазили од познатих? – настави новинар подмећући микрофон Mister New Wave
          Он важно диже главу.
          - Сви су били. Наведите било кога и нећете погрешити.
          - Макс, Јан, Ели, Пеђа, Нано... – набрајао је новинар.
          - Да, они... Или њихови аватари...
          - Како се мали сналази! – шапну Раде. – Празнином попуњава празнину, то треба умети...
          - Па више није приправник.
          - Ко, он? Јесте, али има доброг ментора – објасни Раде скромно.
          Гласови невидљивих саговорника су настављали своју причу.
          - Видите врата. Нису завршена.
          - Како нису?
          - Па видите каква су? Ни отворена, ни затворена! И то оба крила.
          Разговор је вероватно чуо и новинар јер се он спретно надовеза.
          - Јесте ли решили тајну „Плавих врата“?
          - Ала је упоран! – шапну Раде.
          - Таква му професија – одговори Амик. – Једног угњави да хиљаде забави.
          - Ех, хиљаде...
          - Добро, стотине – сложи се Амик. – Али чуј ово: „Плава врата“! То ме подсећа на...
          


          Новинар нестаде, а Mister New Wave пожури за њим.
          Испред њих прође група веселих, дотераних госпођица у треперавој светлости пуној одсјаја,


          Са стране, дечак се играо са разиграним псом.
          - Дивно! – узвикну Златана. – Какав спокојан свет! Као да смо у двадесетом веку!
         

          Њен глас шупље одјекну, као да је налетео на празнину. Слика града пред њима је дрхтала као платнена завеса на ветру. Из даљине се проби слика карневала...


          ... и војника у пуној опреми.


          - Шта чува ова војска? – запита Амик једног пролазника који се појављивао и нестајао.
          - Каква војска? – зачуди се он. – где ви видите војску? Тамо су арлекини – и нестаде у празнини.
          - А онај тамо личи на Пикаса! – узбуди се Раде. – Не могу да верујем, то и јесте Пикасо!
          Пикасо је пролазио са две афричке маске под мишком
       


          Пратило га је неколико пикадора са кориде и један високи, разбарушени човек.
          - Гијом – рече Пикасо. – Пожури, или се губи. Знаш да не подносим туристе.
          - Зашто, Паблито? Па и они су купци.
          - Туристи? – подсмехну се Пикасо. – Они су дошли да се проведу и јефтино летују у туђој беди.
          Уместо чувеног сликара појави се Mister New Wave.
          - Избацили су ме са карневала, замислите! Кажу: ово је само за посвећене и оне са кодом.


          Испред њих, зграде су се појављивале и нестајале, облаци се топили као сладолед на сунцу и расли као крем-пена из апарата. Затим се слика устали али врхови планина и горњи спратови зграда као да су били одсечени, постали су невидљиви.
          - Тамо су атељеа – објаснио је Mister New Wave. – То уметници мењају свет.


          - Мењају свет! – обрадовао се Амик. – Најзад!
          - Овај им се не свиђа? – упита Златана.
          - А вама се свиђа? – наглашено упита Амик.
          Ка5ан га забринуто погледа и пригрли Златану.
          - Зашто нападате Бога? – зачу се глас из висине. – Он може бити јадан колико и ви!
          Град пред њима је дрхтурио као велико сликарско платно на ветру.
          - Ено оне тројице из кафића „Код Јужне капије“ – препознао је Раде и брзо им приђе.


          - Здраво, момци! Вратили сте се, значи? Чамцем?
          - Ама какав чамац! – одговори први. – Изађеш на ону вашу Јужну капију и само пружиш руку у правцу који желиш и – већ си тамо.
          - Заиста? – зачуди се Раде.
          - Да, многи згодна капија. За све правце и сва времена.
          А ми путовали недељама, помисли Амик. И чудили се како то брзо пролазимо кроз историју, праисторију, будућност... А вечност? Да није ово вечност?
          - Како се зове ово место? Град, острво, шта ли је?
          - Зове се „Вртови“ – одговори младић. – Ено тамо пише.


          - Нешто ми је познато... – двоумио се Амик.
          - И мени – сложи се Раде. – Мада је тешко поверовати...
          - Идемо кући – одлучи ка5ан. – Није ово за нас.
          Вечерњи поветарац је јачао и тихо звиждао по палуби „Аргоа“ и око командног моста. Град је био у сенци а коси зраци сунца су бљештали на окнима зграда које су биле невидљиве. Тиха језа струјала око њих.
          - Ама, да ли све ово уопште постоји? – замишљено је питао Амик.
          - Постоји – потврди Раде. – Мораш веровати ако хоћеш да постоји...

ВИШЕ О "ВРТОВИМА..." НАЋИ ЋЕТЕ ОВДЕ - ЛИНК
         
          Миливој Анђелковић
          www.amika.rs

         


Нема коментара:

Постави коментар

ОБЈАВА ВЕЧНОСТИ – 112 наставак романа

          Тог јутра небо су пресецали црвенкасти просеви.           - Биће невреме! – изјави ка5ан и уједе се за усну: море је било ...