Када се „Арго“ приближио острву сунце је било још високо на небу али
сенке су се истезале преко целог залива шарајући палубу. Град пред њима је
треперио, истезао се и скупљао као да се двоуми да ли да постоји или не.
- Хајде, сад! – подвикну
ка5ан нервозно. – Устали се, или да се враћамо кући!
Расута слика се скупи и
град се појави, симетричан и магловит, уздижући куле и велике зграде на
крајевима.
Опрезно су се искрцали
пред велико степениште које се као сиви, почасни тепих истезало пред њима.
Магла се убрзано
повлачила, чула се весела музика и граја а из сенке се појавише
незаинтересовани лисац и подругљиви сатир...
- Овакав је био –
исправи аутора Златана и показа свој цртеж.
- То је Минотаур –
нећкао се аутор. Али може и такав - и настави:
Сатир тресну повећу
батину њима пред ноге.
- Стани! Посао или
задовољство? – упита он мрачно.
- Нудите или тражите? –
одговори Раде заинтересовано га загледајући.
- Питам! – одсече сатир.
- Имате журку на тргу? –
обрадовао се Mister New Wave окрећући се ка музици. – То
је за нас!
- Туристи! – разочарано
сатир добаци лисцу. – А ја се понадао...
И он повуче батину а
цела слика се промени.
Степениште се изравна и
нестаде, а на крају улице се појави весела карневалска поворка.
Негде са стране чули су
се разговетни гласови нечијег разговора.
- Није оригинал.
- Како није?
- Оригинал је у Народном музеју.
- Можда. Или је тамо добра копија!
Један осмехнути новинар
се залете ка њима шкљоцајући фотоапаратом.
За њим дође цела ТВ екипа: камера, огледало за
светлост, сталак за микрофон.
- Јесте ли били синоћ у
„Дионису“? – упита новинар узбуђено.
- О, да! – одговори Mister New Wave лежерно,
намештајући се пред камеру. – Ја сам тамо сваке вечери...
- Сада ћемо, драги гледаоци,
чути какви су утисци са синоћног спектакла „Уметност и мода!“ у „Дионису“! –
збрза новинар и подметну му микрофон под нос
- Ах, да! – настави Mister New Wave. - „Уметност и
мода!“ Видите, мода је била права уметност... А уметност, но... знате већ - помодна!
- Занимљиво запажање! –
похвали га новинар.
Са стране се настављао
разговор невидљивих саговорника.
- Осим тога, слика није завшена.
- Како није? Па све је покривено бојом!
- Да, али видите врата...
Новинар се мало удаљи са
камером.
- Сликаћемо наше
саговорнике... Молим? Али они то не желе... Уместо слике ево цртежа наше
гошће...
- Златана Златана, crew of „Argo“ – чуо се Златанин умиљати глас.
- Дивотно – одушеви се
новинар. – Достојно „Диониса“. Кога сте запазили од познатих? – настави новинар
подмећући микрофон Mister New Wave
Он важно диже главу.
- Сви су били. Наведите
било кога и нећете погрешити.
- Макс, Јан, Ели, Пеђа,
Нано... – набрајао је новинар.
- Да, они... Или њихови
аватари...
- Како се мали сналази!
– шапну Раде. – Празнином попуњава празнину, то треба умети...
- Па више није
приправник.
- Ко, он? Јесте, али има
доброг ментора – објасни Раде скромно.
Гласови невидљивих
саговорника су настављали своју причу.
- Видите врата. Нису завршена.
- Како нису?
- Па видите каква су? Ни отворена, ни затворена! И то оба
крила.
Разговор је вероватно
чуо и новинар јер се он спретно надовеза.
- Јесте ли решили тајну
„Плавих врата“?
- Ала је упоран! – шапну
Раде.
- Таква му професија –
одговори Амик. – Једног угњави да хиљаде забави.
- Ех, хиљаде...
- Добро, стотине – сложи
се Амик. – Али чуј ово: „Плава врата“! То ме подсећа на...
Новинар нестаде, а Mister New Wave пожури за њим.
Испред њих прође група
веселих, дотераних госпођица у треперавој светлости пуној одсјаја,
Са стране, дечак се
играо са разиграним псом.
- Дивно! – узвикну
Златана. – Какав спокојан свет! Као да смо у двадесетом веку!
Њен глас шупље одјекну,
као да је налетео на празнину. Слика града пред њима је дрхтала као платнена
завеса на ветру. Из даљине се проби слика карневала...
... и војника у пуној
опреми.
- Шта чува ова војска? –
запита Амик једног пролазника који се појављивао и нестајао.
- Каква војска? – зачуди
се он. – где ви видите војску? Тамо су арлекини – и нестаде у празнини.
- А онај тамо личи на
Пикаса! – узбуди се Раде. – Не могу да верујем, то и јесте Пикасо!
Пикасо је пролазио са
две афричке маске под мишком
Пратило га је неколико
пикадора са кориде и један високи, разбарушени човек.
- Гијом – рече Пикасо. –
Пожури, или се губи. Знаш да не подносим туристе.
- Зашто, Паблито? Па и
они су купци.
- Туристи? – подсмехну
се Пикасо. – Они су дошли да се проведу и јефтино летују у туђој беди.
Уместо чувеног сликара
појави се Mister New Wave.
- Избацили су ме са
карневала, замислите! Кажу: ово је само за посвећене и оне са кодом.
Испред њих, зграде су се
појављивале и нестајале, облаци се топили као сладолед на сунцу и расли као
крем-пена из апарата. Затим се слика устали али врхови планина и горњи спратови
зграда као да су били одсечени, постали су невидљиви.
- Тамо су атељеа –
објаснио је Mister New Wave. – То уметници мењају свет.
- Мењају свет! –
обрадовао се Амик. – Најзад!
- Овај им се не свиђа? –
упита Златана.
- А вама се свиђа? –
наглашено упита Амик.
Ка5ан га забринуто
погледа и пригрли Златану.
- Зашто нападате Бога? – зачу се глас из висине. – Он може бити јадан колико и ви!
Град пред њима је дрхтурио као велико сликарско
платно на ветру.
- Ено оне тројице из
кафића „Код Јужне капије“ – препознао је Раде и брзо им приђе.
- Здраво, момци! Вратили
сте се, значи? Чамцем?
- Ама какав чамац! –
одговори први. – Изађеш на ону вашу Јужну капију и само пружиш руку у правцу
који желиш и – већ си тамо.
- Заиста? – зачуди се
Раде.
- Да, многи згодна
капија. За све правце и сва времена.
А ми путовали недељама,
помисли Амик. И чудили се како то брзо пролазимо кроз историју, праисторију,
будућност... А вечност? Да није ово вечност?
- Како се зове ово
место? Град, острво, шта ли је?
- Зове се „Вртови“ –
одговори младић. – Ено тамо пише.
- Нешто ми је познато...
– двоумио се Амик.
- И мени – сложи се Раде.
– Мада је тешко поверовати...
- Идемо кући – одлучи
ка5ан. – Није ово за нас.
Вечерњи поветарац је
јачао и тихо звиждао по палуби „Аргоа“ и око командног моста. Град је био у
сенци а коси зраци сунца су бљештали на окнима зграда које су биле невидљиве.
Тиха језа струјала око њих.
- Ама, да ли све ово
уопште постоји? – замишљено је питао Амик.
- Постоји – потврди
Раде. – Мораш веровати ако хоћеш да постоји...
ВИШЕ О "ВРТОВИМА..." НАЋИ ЋЕТЕ ОВДЕ - ЛИНК
ВИШЕ О "ВРТОВИМА..." НАЋИ ЋЕТЕ ОВДЕ - ЛИНК
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар